Aleksandar Kolarov ne voli intervjue
On takođe ne voli fudbalere koji treninge ne shvataju ozbiljno, roditelje koji svojoj deci govore da su bolja nego što jesu i strance koji mu prilaze na ulici.
Kakav si bio kao dete?
”Bio sam dete kao i svako drugo. Dolazim iz Srbije, gde nije bilo puno mogućnosti u vremenu kada sam ja odrastao. Zato je igranje fudbala bila opsesija. Ne samo za mene već i za moje drugove. Ubrzo je fudbal postao i moj san. Još dok sam bio mlad, bio sam ubeđen da ću dogurati do visokog nivoa.”
Da li postoji neki igrač koji ti je bio inspiracija ili koga si posebno poštovao?
”Svi iz moje generacije su gledali velike igrače Crvene Zvezde, koja je osvojila tadašnju Ligu Šampiona 1991. godine. Obožavam Sinišu Mihajlovića – on mi je bio inspiracija. da budem iskren, uvek sam poštovao napadače i igrače sa sa posebnom tehnikom, radije nego bekove. Uvek mi se sviđao Frenk Lampard, sa kime sam i igrao u Mančester Sitiju. Takođe, tu je i Stiven Džerard. Ronaldo (Brazilac) je bio jedan od igrača iz Serije A koji su bili veoma popularni u Srbiji. On je bio idol mnogima. Takođe i Paolo Maldini. I naravno, tu je i Frančesko Toti, pogotovo od kada je Roma uzela skudeto.”
Da li si uvek igrao kao bek?
”Ne, počeo sam na krilu. Na poziciji beka sam počeo da igram sa 18 godina. Zbog toga i nosim broj 11 na dresu. Kada sam bio mlađi, jedno vreme sam igrao i kao vezni igrač,uglavnom levo u vezi sa 3 igrača. Imao sam snažan udarac i to je ono što je pravilo razliku u tom periodu. Golmani su bili niski, tako da je bilo potrebno samo pucati visoko i jako kako bih ih savladao.”
Ko te je učio da pucaš slobodnjake?
”To je nešto što sam uvek voleo, još dok sam bio klinac. Uvek sam imao jak udarac, ali slobodni udarci su nešto što se dugo vežba. Dugo radim na tome i dan danas i zato potižem lepe golove. Sve je to rezulatat treninga.”
Koji je najbolji savet koji ti je neko dao?
”Možeš reći bilo šta, kako mladima tako i odraslim osobama. Sve dok ne guraš sebe do gornjih granica, neke stvari nikada nećeš naučiti. Ja verujem u težak rad i u iskrenost. Moraš se treninzima u potpunosti posvetiti, uz neophodnu motivaciju i disciplinu. Nije dovoljno probuditi se ujutru i reći: ‘Ja sam fudbaler.’ Moraš o tome konstanto razmišljati, čak i u teškim trenucima, jer tada je potrebno da guraš sebe još više.”
Koliko si imao godina kada je rat počeo u Srbiji?
”Imao sam 14 godina kada je sve počelo i imam živopisna sećanja iz tog perioda. Nakon dva ili tri dana straha, nažalost postaješ naviknut na činjenicu da će rat još neko vreme trajati i da neće otići nigde. Možeš raditi bilo pta, ali oni iznad tebe odlučuju o tvojoj sudbini. Pokušavali smo da živimo normalno. Nismo išli u školu i za nas je to značilo da imamo više vremena za fudbal. Igrali smo na ulici. Noću si mogao da čuješ sirene i tada smo se sklanjali u skloništa, zato što je to bio signal da su avioni napuštali svoje baze. Kasnije na sirene i nismo obraćali pažnju, samo bismo nastavili da igramo fudbal napolju do ponoći.”
Koliko ožiljaka je ostavio taj period na tvoj život?
”To je bilo iskustvo koje je učinilo da svi mi sazrimo puno ranije. Postali smo odrasli ranije nego što je trebalo.”
Ko je osoba koja te najviše razume?
”Moj brat, Nikola. Uvek smo igrali fudbal. Dešavalo se i da se povredimo. Voleli smo jednu igru: da krenemo sa suprotnih strana sobe, sa loptom na centru. Trčali smo jedan ka drugom da vidimo ko će pobediti u ovoj igri i ko je fizički snažniji. Jendom sam mu slomio ključnu kost, dok je on meni jednom slomio ruku.”
Zvuči zabavno! Mnogi kažu da si ozbiljan i sumoran. Da li želiš da demantuješ to?
”Nema se šta demantovati. Jesam ozbiljan. Prvi sam koji će s enašaliti kada je vreme za to, ali nekada i nije vreme za šalu. Ne volim da se šalim na terenu. Postoje treninzi gde se puno šalimo, ali kada je vreme za ozbiljan rad, tada se radi. Ne volim kada ljudi ne shvataju trening ozbiljno – užasava me to.”
Međutim osmeh je uvek tu kada ideš kući?
”Ja se uvek smejem, osim kada sam nervozan. Tu je jedna stvar koju ne volim – kada me neko vidi na ulici i koji je previše prijateljski nastrojen prema meni, zato što sam poznat i fudbaler. Pitam se: da li se poznajemo? Može se protumačiti kao lični nedostatak, ali ja sam takav.”
Može se reći da dobijaš puno emocija od fudbala…
”Za mene, kada treniram cele nedelje, nema boljeg osećaja nego odneti pobedu. Kada čujemo poslednji žvizduk, osećam kao da letim – osećam se slobodno. Kada ne pobedimo, pod tenzijom sam i ne mogu da spavam. Uvek sam srećan nakon pobede, uvek. Za mene, pobeda i protiv slabijih timova mi donosi neopisivu sreći.”
Gde ti je bilo najteže da igraš?
”Postoji puno stadiona gde je atmosfera neverovatna. Enfild je jedan od njih. Uvek kada si u nekoj velikoj utakmici, osećaš to. Međutim, kada postaneš iskusniji, ne osećaš pritisak koju protivnički navijači mogu da donesu.”
Ko ti je najbolji prijatelj u fudbalu?
”Imam ih puno. Odrastao sam sa mnogima. Činjenica da nisam više u Srbiji znači da sam se odvojio od mnogih prijatelja sa kojima sam bio blizak. Đorđe Rakić je moj najbolji prijatelj – često se čujemo. Igrao je u Italiji, za Ređinu, u Nemačkoj kao i u drugim zemljama. Edin Džeko je neko kog znam puno godina i on je takođe jedan od mojih najboljih prijatelja. Takođe sam poznavao De Rosija i pre nego što sam došao ovde i evo sada igramo zajedno. Igraći zajedno sa njim mi je omogućilo da ga još bolje upoznam i smatram ga takođe jednim od svojih najboljih prijatelja. Takođe sam u dobrim odnosima sa Kompanijem. Takav je život, često te odvaja od bliskih ljudi.”
Da li je igranje u Premijer ligi tvoj veliki san dok si bio dete?
”Imao sam 10 godina kada sam počeo da gledam engleski fudbal na TV-u i tada sam rekao svojoj majci: ‘Jednog dana ću igrati tamo.’ Nakon nekoliko godina sam otišao u Mančester Siti i tada sam je pozvao i rekao: ‘Vidiš da sam bio u pravu?’ Rekla mi je da sam lud.”
Šta ti znači to što nosiš dres Srbije?
”To je nešto na pta sam ponosan, što je slučaj za sve igrače. odigrao sam preko 80 utakmica u nacionalnom dresu i sada sam kapiten, zato se uvel trudim da budem maksimalno spreman za reprezentaciju. To je nešto što dugujem svojoj zemlji. Ne radimo to zbog novca – nismo plaćeni. igramo zato što smo ponosni na to. Dokle god se osećam tako, odazivaću se pozivima selektora.”
Koliko tetovaža imaš?
”Imam samo jednu, ali je velika. Želeo sam da je uradim. Pre 7 ili 8 godina sam pozvao svog druga i odlučili smo, dok on radi tetovažu, da dodamo još ponešto. Pitao me je: ‘Da li ti se sviđa ovo?’, i onda je ubacio taj detalj. Tetovaža nema neki poseban značaj. Ne bih je uradio ponovo, ali eto, sada je imam.”
Kada si došao u Romu, mnogi su pričali u tvojoj prethodnoj avanturi u Laciju. Onda si postigao gol na debiju protiv Atalante. O čemu si razmišljao nakon tog gola?
”Kada sam dobio poziv iz Rome, uopšte se nisam dvoumio – već sam znao šta će me čekati ovde. Međutim, znao sam da teškim radom i ako radim svoj posao, neću imati problema ovde. Slobodan udarac koji sam postigao na debiju bio je veliki vetar u leđa za mene. Nikad ne gledam prošlost. Znam da postoje ljudi na obe strane koji nisu srećne što sam u Romi. Ali to je deo fudbala i realnosti uovom gradu. Svako ima svoje mišljenje i ima pravo da ga iznese.”
Koji savet možeš dati mlađima koji sanjaju da budu profesionalni fudbaleri?
”Da budu iskreni prema sebi. Svi roditelji žele najbolje za svoje dete, ali neki idu predaleko. Imao sam sreće zato što moja majka nije znala ništa o fudbalu kao i to da moj otac nikada nije igrao. Išao sam svojim putem. Sada, kada dete od 10 godina postigne gol, roditelji su prvi koji će reći: ‘Ovaj je bolji od Totija i De Rosija.’ To je pogrešno. Ako moj sin želi da bude fudbaler, ali ne bude baš talentovan za to, ja sam prvi koji će mu reći to. Moraš biti iskren. Daću vam primer; Nikolo Zaniolo je neko sa svetlom budućnošću. Volim način na koji on vlada sobom – on je ozbiljan i puno radi. Ima pravi mentalitet. Ako primetim da počne da ‘leti’, prvi sam koji će ga spustiti na zemlju, to je za njegovo dobro.”
Šta misliš o igračima koji su već dugo u fudbalu? Na primer, o Edinu Džeku. Imao je sjajnu karijeru ali je u poslednje vreme dosta kritikovan.
”Već sam izneo svoje mišljenje o tome, Nisam pričao o Rominim navijačima nego generalno. On svoje pokazuje na terenu. U fudbalu postoje fudbaleri i igrači. On je igrač.”
Da li deliš isto mišljenje kada čuješ mišljenja o novim igračima?
”Potreban je balans, ali toga nema ovde – razumemo to. Juče je Patrik Šik slavio svoj rođendan. Da li znaš koliko on ima godina? 23! On je došao ovde sa 21 godinom. On je mlad, dosta mlad. Sada je u dobroj fizičkoj spremi i nadamo se da će postoći puno golova. Potrebno je određeno vreme u tim godinama. On nije kao ja – ja imam 32 godine i imam iskustvo. Imamo puno igrača u timu kao što su Šik, kojima navijači nisu baš bili oduševljeni, ali sada pokazuju ono zbog čega su ovde i to da su veoma dobri igrači.”
De Rosi je kapiten Rome. Šta igrač kao što je on donosi, čak i kada nije u timu?
”On je veoma bitan. U mojoj karijeri, viđao sam nekolicinu igrača koji su veliki fanovi i koji su vezani za tim ta koji igraju. Dajem sve za Romu, ali nikada ne mogu reći da sam veći Romanista od De Rosija. Nisam video nikada nekog ko je toliko vezan za svoj klub. Njegovo prisustvo puno znači u svlačionici, čak i onda kada ne igra. Sada kada se vratio treninzima, oseća se taj uticaj još više.”
Da li stvarno mrziš intervjue?
”Da, to je tačno.”
Šta misliš da odradimo još jedan do kraja sezone?
”Nisam imao ništa protiv ovog, ali videćemo. Ne znam.”
