Korak do sna

Pozdrav od srca za svu moju braću Romaniste. Krenuću sa svojom pričom od samog početka, mada ona ne može i neće biti kratka, ali pođimo od samog starta kada je krenula moja romansa sa našom Vučicom.

Jednog lepog toplog dana, te davne 2000-te godine, na TV-u se prikazivala utakmica naše Rome sa, stvarno ne znam kim. Kako sam imao svega 5 godina, verujem da mi nećete zameriti. Stojim na metar od televizora sa svojom tetkom Jelenom koja tog momenta nije ni slutila da će jednog petogodišnjaka duge kosice osuditi na večnu ljubav prema jednom Rimskom klubu, a vala i jednoj fudbalskoj ikoni.

”Vidis ovog lepog dečka sa dugom kosom?”
”Vidim tetka…”’
”’Zove se Gabrijel Batistuta, on je strašan igrač, moj omiljeni, mogao bi da bude i tvoj, super igra, a i Roma je moj omiljeni klub!”
”Tetka, a ko je ovaj bata sa dugom kosom i trakom na glavi?”
”E pa to ti je Frančesko Totti, on je kapiten Rome, isto sjajan igrač”
”Dobro tetka, ali meni je on bolji, ja hoću da budem k’o Totti!”

I verovali ili ne, tako je sve krenulo. Ubrzo nakon tog dana, počinjem da treniram fudbal, dobijam svoj prvi Romin Ina dres, sa brojem 10 i naravno dobro poznatim prezimenom, i direktno sa Voždovačkog asfalta započinjem svoje prve fudbalske korake u mom klubu iz ”kraja” , u svima nama dobro poznatoj Crvenoj Zvezdi. Nakon provedenih 6 godina na Marakani i nošenja kapitenske trake u mlađim selekcijama svog godišta, odlazim dalje putem, zbog nekih drugih stvari o kojima nema potrebe da pričam.

Ono što je za mene važno da kažem jeste to da kako su godine prolazile, ja sam sve više osećao afekciju i ljubav prema Romi. Možda znate o čemu pričam, možda i ne, možda je to bilo do mene, mada ipak mislim da me shvatate, ali nisu to bila neka dečija maštanja ili zablude, ja sam nekako oduvek osećao duboko u sebi da ja tamo pripadam, da ja to volim iz dubine svoje duše, iz srži, da mi je jednostavno Roma i Rim u krvi. Sećam se kao juče da je bilo, 2005-a godina, a Roma gostuje na Marakani, ja kao neki petlić Zvezde idem sa svojim ocem Milošem na stadion da gledam utakmicu. Sa ushićenjem sam čekao dolazak Princa, ali nažalost nije mi se ispunilo, tada…

Zapadna tribina, moj tata i ja na stadionu, ispod duksa, Romin dres koji mi je on kupio, a u stegnutoj pesnici Romin privezak. Nikola Žigić daje strašan gol, ceo stadion u delirijumu, a ja plačem i stežem pesnicu sa priveskom, otac me gleda, nije mu bas jasno, ali vidi da je iskreno. Kako i zbog čega, mislim da ni dan danas ne zna…

Gol Nikole Žigića protiv Rome

Ne bih da skrećem puno pažnju na sebe u ovom članku i da vam pričam o svojoj ‘karijeri’ ali nekako je neizbežno da pominjem detalje da bih vam dočarao celu igru sudbine.

Nekoliko godina kasnije, igram za tada slabije poznat beogradski klub, Brodarac, koji će od tada i zaslugama moje generacije uskoro postati poznat kao klub sjajne omladinske škole. U jednoj utakmici protiv BSK Borče, dolazi jedan čovek da pogleda utakmicu. Nakon 20 minuta gledanja, zapisuje moj broj i broj mog najboljeg prijatelja i odlazi u kafić da sačeka kraj i da se vidi sa nama. Tri dana kasnije, nalazim se u kolima sa njima dvojicom, na putu za Empoli i probu sa mladim timom. Razmišljam se, ”Čovece, Italija, Roma možda, ajde daj Bože…”

Da skratim priču, uspešno prolazimo našu probu u Empoliju, nakon toga nastavljam sam i isto tako uspešno prolazim u drugoligašima Vićenci i Padovi, sve u periodu od mesec dana. Bio sam mlad i održavao sam kontakte sa klubovima, da, kada budem postao punoletan, mogu da potpišem za neki od njih, tako da sam u Padovu išao svih tih godina po nekoliko puta godišnje, jer sam sa njima bio najbliži dogovoru.

U jednom trenutku, nakon mog 16-og rođendana, stiže mi pa praktično ono što zelim čitav život. Željko, čovek koji me je spazio i vodio u Italiju, mi saopštava kako su njegovi prijatelji Italijani okrenuli par telefona i došli do Rome, pa, nakon što su u Vučici proverili detaljno da sam svuda prolazio uspešno, bili su voljni da izađu u susret i da me prime da na 5 dana treniram sa njihovim mlađim timom.

Šta da vam kažem sem da nisam znao šta da radim od sreće. Ej čoveče, idem u Romu na probu, upoznaću Totija, živeću sa njima, nosiću Rominu opremu na sebi kao nekada na ulici kada smo pikali na maliće, kako ovladati emocijama?! U novembru stižem u Rim gde me dočekuje u Trigoriji, ni manje ni više, nego veliki gospodin Bruno Conti. Ne znam ni 100 reči na italijanskom u tom trenutku, a tako bih da im kažem sve, koliko ih volim, koliko se osećam njihovim i koliko na svetu samo želim da igram u Romi, sa Totijem, za džabe, ma samo da mogu da nosim Romine stvari svaki dan!

Od 9 ujutru sledećeg dana, stojim na terasi puna 3 sata i čekam kada ce ući Totti, da uparkira svoj audi na parking mesto broj 10. Isplatilo se u jednom trenutku i Princ je stigao, malo neispavan i nervozan, a ja nasrećniji na celom svetu, trčim iz sobe sa aparatom u ruci da ga pitam da se slikamo.

Da vas ne lažem, mislim da sam se čak malo i upiškio od sreće. Nakon tih 5 dana treninga i života u Trigoriji, odlazim kući sa pozitivnim komentarima, a samo što sam sleteo i pozdravio mamu, tatu, brata i sestru, telefon je zvonio, a Roma je imala pitanje da li bi možda hteo da dođem za 7 dana, da me vide još 5 dana sa Primaverom, kako bi to islo…

Čuj da li bih hteo? Pa trčao bih sa Voždovca do Rima, u Totijevom dresu ma koliko potrajalo. Krećem iz Beograda, Roma plaća avion, šalje vozača po mene, sa sve prezimenom Obrenović ispod grba Vučice. Kad ono na letu Siniša Mihajlović, ja reč on reč hahah, on levonog, ja takođe, obojica za Rim, pomišljam da li ima neke simbolike, šta se ovo dešava, da li ću ispuniti san sa 16 godina, sve se nešto dobro namešta.

Priključujem se Primaveri, inače šampionima države te sezone. Prilazi mi legenda i trener Primavere, svima nama poznati Alberto De Rossi, i upoznaje se sa mnom.

Pita me šta mi tačno odgovara najviše u sredini, a ja drska mala bitangica kažem: ”Ma može tako tu ispred odbrane, kao Danijele”. On se nasmeja pa mi kaže: ”Dobro, a kako da te zovemo, Nemanja nam je malo teško”. Ja mu kažem da prijatelji me zovu Totti, mada ne bih da ispadne da nemam poštovanja prema svom idolu i to u njegovoj kući. Lupi meni Alberto blagi šamar iz šale i kaže, ”Ovde je Totti samo jedan, ali zvaćemo te Erik, ličis mi na Lamelu”. Tako ja na 5 dana postadoh Erik zbog ružne frizure koju sam u tom periodu imao.

Elem da se vratim na priču, ionako mnogo dužim, ali se nadam da uživate, ja svakako tada jesam. 5 dana strašnih treninga i moje sjajne igre, kada bih vam pričao koliko sam bio dobar i iznad svojih mogućnosti zvučalo bi teško za poverovati, ali kada te nosi ljubav prema klubu, životni san na dohvat ruke, plus vas i krene, onda je to jednostavno tako.

U tom trenutku, jedina dva igrača ‘95 godišta, priključena Primaveri, smo bili ja i onaj mali čovek Romanjoli, koji je tada bio kapiten svoje generacije, a otvoreno pričao da navija za Lazio. Osim njega, Federico Viviani, kapiten ‘92 godište, Mateo Politano ‘93 , Valerio Verre ‘94, kojeg neću nikada zaboraviti kako mi pruža ruku nakon što je pokušao da izblokira moj šut sa 25 metara, koji je završio u rašljama Mirka Pigliacelija, zatim Federico Barba, Gianmarco, ako se ne varam Piscitella, kao i Stefano Sabelli, Amato Ciccireti, braća Federico i Mateo Ricci, i ja, mali ‘Erik’. Ko prati Seriju A, dobro poznaje sva ova imena.

Jednostavno sve vas hoće, sve vas ide; ljudi vas zavoleli jako brzo, ej ljudi, pa ja u jednom trenutku doručkujem sa Totijem u trening centru, on mi govori nešto što ne razumem dok ispija kafu i čita Gazzetu, a ja buljim u njega i smejem se. Bio sam van sebe, upoznajem Pjanića, pričam sa njim, sjajan momak, Boriello koji u prolasku dobacuje na srpskom ”Ćao, šta radiš, kako si”, i smeje se onim njegovim mangupskim osmehom, naučila ga je Nina Seničar svašta nešto…

A onda, nakon tih 5 dana, Walter Sabatini i Masara daju svoje ”OK” i ja ulazim u pregovore sa Romom. Ukoliko uspemo da završimo papire da mogu da igram, oni bi voleli da postanem njihov igrač.

Ironija života koja ti da da sve to da vidiš, prođes i budeš tu, a onda ti kažu da ipak ne postoji šansa da se taj proces ubrza i ostvari jer sam maloletan, jer Srbija nije član EU, neki tamo papir te odvoji od sna i svega što želis u životu. Naravno bilo je opcija da ja budem tu, potpišem itd., ali bez prava nastupa do 18-e godine za mlađe selekcije, ali to nije imalo smisla niti su ljudi iz Rima želeli da toliko dugo ne igram. Ne mogu da vam opišem koliko me to i dan danas boli sa moje uskoro 24 godine. Tako blizu, a tako daleko.

Nakon toga, sa 18 godina sam potpisao za prvi tim Padove u Seriji B, ideja je bila da zaigram i da iz druge lige kao klinac skrenem pažnju na sebe i uđem u Romu na neka kao velika vrata, a ne preko mladog tima. Međutim, maler nije prestajao, po mom dolasku, klub je ubrzo prodat drugom čoveku, kompletna uprava se promenila, a ja nisam dobio dogovorenu šansu, klub je grcao ka trećoj ligi i bankrotu, a ja sam beležio nastupe igrajući za Primaveru protiv Cutronea, Inzagija (kao trenera Milana), Deiole, Murua (Kaljari), Bonazolija i drugih…

No Roma naravno nikada nije izlazila iz srca ni za tren, znao sam da pobegnem sa utakmice svog tima pod izgovorom da sam bolestan i sednem na voz za Udine, gde sam se našao sa, od tada, mojim prijateljem Silvijom Jokićem, inače velikim Romanistom kojeg ovom prilikom pozdravljam puno, i da ispratimo našu Romu i gol Bredlija u 84-om minutu za pobedu od 0:1, delirijum na tribini, kiša pada, mi mokri, a presrećni, ne može se opisati rečima zaista.

Silvio Jokić (levo) i Nemanja Obrenović (desno)

Elem, da stvari budu još gore, Padova na kraju sezone odlazi u bankrot i biva izbačena u 4. ligu. Ja povučen nekim drugim stvarima, mojim lošim odlukama i lažnim obećanjima da ću tako pre do Serije A, odlučujem se za povratak u Srbiju, umesto menjanja nekog kluba u Italiji.

Čisto kao poređenje dve sudbine, moj cimer i saigrač iz Padove, Giangiacomo Magnani, odlazi u Seriju C gde igra par godina, prelazii u Seriju B na 6 meseci, odakle ga kupuje, ni manje ni više, nego Juventus i daje na pozajmicu u Sasuolo. Dok mene moj put vodi i u dan današnje lutanje sa karijerom. Mada moram odmah da kazem iskreno, na stranu jako loše sreće, preuzimam krivicu na sebe jer nisam podneo taj pad i razočarenje kako treba, bolela me je Roma i boli me i dan danas, iz toga su proizašle mnoge moje loše odluke, temperament, uvek iskrena i bez dlake na jeziku vruća glava… Ali i dosta nekih stvari koje nemaju veze sa fudbalom u smislu da ovde bez menadžera ne možeš jednostavno ništa, a ja ni dan danas eto nemam nijednog.

Trenutno sam okončao ugovor sa jednim Beloruskim prvoligašem i ne znam gde je sledeća stanica, Roma je iz ove perspektive jedna jako daleka tačka i vrlo verovatno će ostati samo moj pusti san. Ali eto, živeo sam ga pa makar i kratko i želeo sam da podelim priču o njemu sa svima vama. Ne kažu oni džabe ”Napred magična Romo”! Roma jeste magična, ona ima to nešto što nas privlači sebi tako da boli, a ona je umela mnogo puta da nas zaboli svojim porazima, postupcima itd. Ali u krvi je, i jednostavno ne može se protiv toga, ne moze se bez te ljubavi.

Forza Roma Magica !

Molimo vas podelite tekst na društvenim mrežama
126

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *