L’ultimo addio! Oproštajno pismo De Rosija!
Par dana pre 616. utakmice u Rominom dresu, De Rosi se obratio navijačima pismom koje nikog ne ostavlja ravnodušnim. Pogotovo nas Romaniste…
”Zašto se smeješ, momče?”
”Zato što sam srećan!”
”Ali, zbog čega?”
”Zato što konačno imam Romin dres!”
”Zar nije lažnjak?”
”Nije! A i moja tetka je ušila broj…”
”Šta ako ti kažem da ćeš taj dres nositi više od 600 puta…”
”Rekao bih da bi mi jednom bilo i više nego dovoljno!’‘
”Osvrunvši se na tu fotografiju, mene kao dečaka, fotografiju koju svi dobro znaju, shvatio sam koliko sam srećan – to je sreća koju nikad nisam uzimao zdravo za gotovo, ali nikada neću biti dovoljno zahvalan zbog toga. Ovo je bilo dugo i nezaboravno putovanje, ali putovanje kroz koje me je vodila ljubav prema ovom klubu.”
”Ne želim da ostavim tu nezahvalnost neizgovorenom. Kada napišem ‘Hvala!’, na pamet mi ne padaju određena osećanja i emocije, već specifična lica i glasovi svih onih koji su me pratili u mojoj karijeri.”
”Molim vas, dozvolite mi da se zahvalim svima onima u Romi koje sam sreo na ovom putu:
Porodici Sensi i predsedniku Paloti.
Svim ženama i muškarcima koji su radili, kao i onima koji i dalje rade u klubu.
Trenerima koji su me oblikovali – od svakog sam, bez izuzetka, naučio nešto važno.
Medicinskom osoblju koji su se uvek brinuli o meni, kao i Damianu, bez kojeg bih sigurno imao manji broj nastupa za ovaj tim.
Mojim saigračima – oni su deo posla u kom sam sigurno najviše i uživao. Oni su moja porodica. Ta dnevna rutina, ona vremena u svlačionici u Trigoriji, to je nešto što će mi najviše nedostajati.
Brunu, koji je video nešto posebno u meni i koji me je doveo u akademiju ovog kluba. Tamo sam, jednog jutra, prvi put sreo Simeonea i Mansija – od tada smo prijatelji i tako će ostati do kraja života.
Hvala Davidu, znam da ćeš i ti biti uz mene do kraja života.
Hvala Frančesku! Kapitenska traka koju sam nasledio je od brata, velikog kapitena i najneverovatnijeg fudbalera kog sam ikada gledao. Retko ko ima tu čast da punih 16 godina igra rame uz rame sa takvom veličinom. Sada, s poštovanjem, predaću ovu traku Alesandru, znam da je on jednako vredan da je nosi.
Hvala majci i ocu, što su mi usadili dve vrednosti koje sam nosio sa sobom svakog dan – da ne učinim drugima ono što ne bih da neko učini meni kao i da pružim ruku onima koji su u nevolji.
Hvala Ostiji, njenom narodi u njenoj obali. Odgajali ste me kao dete, podstakli me kao tinejdžera i dočekali nazad kao odraslu osobu.
Hvala i onima koji su me podržavali i trpeli unutar zidova kuće – bez Gae, Olivije, Noe i posebno Sare, ja bih bio pola čoveka kakav sam danas.
Hvala svim fanovima Rome, mojim fanovima! Danas ću dozvoliti sebi da vas nazovem ‘mojim fanovima’, jer sam ja jedan od vas, tamo na terenu, i ljubav koju ste mi uvek pružali, pomogla mi je da uvek nastavljam dalje. Svi ste vi razlog što sam izabrao ovaj grad, ovaj život. 616 puta sam napravio taj izbor, pravi izbor!”
”Pre nekoliko godina, 26. maj je bio dan kada smo mislili da se više nikada nećemo nasmejati. I ja sam tako mislio, sve dok nisam video tetovažu jednog fana na kojoj piše: ’27. maj 2013. godine, a vetar i dalje duva’. Ne poznajem vlasnika te tetovaže ali i dalje znam, vetar i ovog 27. maja duva. Ovih nekoliko dana sam osetio vašu naklonost kao nikada do sad, to me je zaista dodirnulo do srži. Nikada vas nisam video tako ujedinjene. Ali sada, najveći dar koji mi možete dati, je da ostavimo tu bol i bes po strani, i počnemo iznova, i da se okrenemo jedinoj stvari o kojoj svi brinemo – Romi!”
Niko vas neće voleti više od mene!
Vidimo se uskoro,
Daniele De Rossi!
