Mentalna blokada

Ok sad je zvanično da nikoga ne možemo više dobit 😊

2:2 u Rimu protiv Fiorentine, i to na način što smo oba puta ekspresno reagovali nakon gola zaostatka. To je definitivno znak da možemo, ali i da je mentalna blokada toliko jaka da igrači izgledaju kao zombiji tokom čitavog meča i da bukvalno kreću poraženi nakon prvog sudijskog zvižduka. Blicevi Zaniola i Perotija, jedinih igrača koji stavljaju “žar” u redove Rome bili su dovoljni za jedan bod, a da smo imali još neku ofanzivnu akciju – sigurni smo da bi stigli i do tri. Jer u ovim situacijama nije snaga protivnika ono što nas nadjača već iluzija o nemanju sopstvene snage. Ali to je samo iluzija, i na osnovu iste se rezonuje a samim tim i djeluje.

Veliki minus je što u konkurenciji ovako očajnih milanskih timova mi ne možemo da se otrijeznimo i stegnemo zube za to mjesto koje vodi u elitu naredne godine. Rizikujemo Ligu Evrope, koja bi bila super kad bismo imali motiv da je osvojimo (a morali bismo ga imati nakon godina i godina praznih vitrina) bila odličan trofej. U suprotnom je samo distrakcija u borbi za najveći vrh Apenina, a sigurno nije magnet za velika pojačanja niti donosi sredstva za dovođenje istih.

Nije ni da ih je donijela Liga šampiona koju smo igrali prethodnih godina, ne čini mi se da smo doveli nekog Iska da poveže špiceve sa golom ili ga sam izmisli, niti da smo od istih para plus onih od prodaje stubova tima koji je Barsu oduvao prije godinu dana doveli nekog aždaja štopera da uparimo sa Manolasom i napravimo bedem oko bilo kojeg golmana, kad već nije Alison.

Veliki plus je nastup De Rosija koji se tako maestralno nosi sa situacijom, bodreći prepunjen emocijama ekipu sa klupe konstantno i dajući podršku svakom od igrača ponaosob nakon meča.

Zato krenimo novi dan od velikih pluseva. Uprkos svemu. Forza Roma.